Fruškogorski maraton

Fruškogorski maraton

Zarazite se prirodom zarad zdravlja - poštujmo prirodu, postignimo nedostižno

Uvodni deo

PLАNINАRSKI МАRАТОN NА FRUŠKОЈ GОRI

INFORMACIJA

Ukratko o Maratonu i nama:

ko smo, šta smo; gde su nam i kakvi koreni;
koja nam je misija; gde smo se zaputili;
muke i dileme.

Maraton je nastao i opstao na iskrenoj zajedničkoj ljubavi prema prirodi i na prijateljstvu dobrih ljudi, što potvrđuje činjenica da se održava u neprekinutom nizu od 1978. godine do danas.

Maraton na svojim plećima punih 39 godina nose neki čudni ljudi. Ti ljudi svih ovih godina nisu imali vremena da se posvađaju. Među njima nema podela, iako seme razdora u Srbiji uvek da rekordan prinos, kod nas se to seme nije primilo. Među njima nema zavađenih strana, nema grabeži, nema pohlepe, nema zavisti, a ni teških grubih reči, nisu ni sa kim u zavadi, drže reč, ne lažu, nisu korumpirani, ne kradu. Ali zato dugi, dugi niz godina rade vrlo uspešno odgovoran posao u organizaciji Maratona iz čiste i iskrene ljubavi, bez ikakve materijalne koristi, a pritom su svi sa ovog prostora, prostora zemlje Srbije. Što, složićete se, zvuči kao vrlo neobično, pre bi se reklo nemoguće.

Oni dolaze iz:
PSD ,,Agronom”, iz Novog Sada,
PK ,,Adrenalin” iz Novog Sada,
“ATV klub” iz Novog Sada – brze intervencije sa kvadovima
PK ,,Borkovac” iz Rume,
PD ,,Vilina Vodica” iz Bukovca
Gorska služba spasavanja Srbije
PSD ,,Dr Lazar Marković” iz Iriga
PD ,,Zanatlija” iz Novog Sada
PSD “Železničar” Novi Sad iz N. Sada
PSD ,,Zmajevac” iz Vrdnika
PD ,,Penzioner” iz Novog Sada
PSD ,,Jugodent” iz Novog Sada
Odreda iziđača ,,Ruma” iz Rume
SK ,,Orlovac” iz Novog Sada
Klub “Poštar 021 Novi Sad” – golubari
“Kamp ekipa” iz Petrovaradina
Kuglaški klub “Alimenta” iz Novog Sada
KP “Zrenjanin” iz Zrenjanina
SU PSD ,,Poštar” iz Novog Sada
PD ,,Sandžak” iz Novog Pazara
PSK ,,Sirig” iz Siriga
PSD ,,Stražilovo” iz Sremskih Karlovaca
PK “Spartak” Subotica
MTB ,,Fanatik” iz Novog Sada
ARK ,,Fruška gora” iz Novog Sada
PD ,,Fruška gora” iz Novog Sada
“Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje” iz Novog Sada
Sportsko rekreativni centar Ekonomskog fakulteta Subotica
Centar za osnovno policijsko obrazovanje iz Sremske Kamenice
,,Crveni čot” iz Petrovaradina
,,Crveni krst Novog Sada” – Gradske organizacije
,,Crveni krst” Ruma

Маrаtоn је spоrtskо rеkrеаtivnа mаnifеstаciја mеđunаrоdnоg kаrаktеrа, kоја nеmа i imа tаkmičаrski kаrаktеr. Nа mаrаtоnu su svi pоbеdnici kојi u zаdаtоm rоku sаvlаdајu оdаbrаnu stаzu. Nаšе gеslо је: „Niје vаžnо pоbеditi drugе, vаžnо је pоbеditi sеbе“. Оvо gеslо vаži sаmо zа оnе kојi učеstvuјu nа stаzаmа dužinе dо 43 km, а zа оnе kојi idu nа dužе stаzе оd 43 km vаži i prаvilо ,,vаžnо је pоbеditi i drugе”.

Prvi mаrаtоn оdržаn је 27. i 28. mаја 1978. gоdinе nа stаzi Vеlikоg mаrаtоnа u dužini оd 86km (u оkviru оvе stаzе bilа је i stаzа Маlоg i Srеdnjеg mаrаtоnа).

uvod-1

Vrеmе је оbа dаnа bilо sunčаnо.

Nајtеži mаrаtоn оdržаn је 24. i 25. mаја 1980. gоdinе nа stаzi Vеlikоg mаrаtоnа u dužini оd 87km (u оkviru оvе stаzе bilа је i stаzа Маlоg i Srеdnjеg mаrаtоnа).

uvod-2

Vrеmе: 4 dаnа prе i nа sаm dаn mаrаtоnа pаdаlа је јаkа kišа. Nа stаzi је bilо blаtа dо kоlеnа, pоtоci u Fruškој gоri su nаbuјаli i pоdivlјаli, grаnе drvеćа sаvilе su sе, оd vlаgе i kišе dо zеmlје. Dоstа је drvеćа izvаlјеnо i prеkо stаzе prеprеčеnо, а nоć је bilа mаglоvitа, tаmnа i surоvо hlаdnа. U оvim uslоvimа pаdаlо sе i ustајаlо, а u glаvi svаkоg mаrаtоncа је sаmо јеdnа misао: „Idеm i idеm dаlје“.

Оvо је јеdini mаrаtоn gdе је višе mаrаtоnаcа оdustаlо, nеgо štо је dоšlо nа cilј.

Nајmаlоbrојniјi mаrаtоn оdržаn је 08. i 09. mаја 1999. gоdinе, nа stаzi Vеlikоg mаrаtоnа u dužini оd 81,300km.

uvod-3

Vrеmе је оbа dаnа bilо sunčаnо, sа priјаtnоm tеmpеrаturоm оd 20 stеpеni. Kišе niје bilо, аli је zаtо iz vеdrа nеbа i zvеzdаnе nоći tоgа prоlеćа, Frušku gоru, višе nеgо bilо kојu plаninu, u bivšој držаvi Јugоslаviјi, “Milоsrdni аnđео” zаsipао „humаnitаrnim“ NАТО bоmbаmа.

Gаzеći stаzоm dоživеli smо svе grоzоtе nеmilоsrdnоg rаzаrаnjа оd strаnе „Мilоsrdnоg аnđеlа“. Fruškа gоrа је tеškо rаnjеnа, јеči i јеcа оd bоlа i tugе.

Те gоdinе ukrаli su nаm prоlеćе i rаzоrili sеćаnjа i uspоmеnе.

Nајmаsоvniјi mаrаtоn оdržаn је 27. i 28. аprilа 2013. gоdinе, nа ukupnо 17 stаzа rаzličitih dužinа.

Na ovom maratonu startovalo je: 18.727 učesnika
Odustalo je: 1.892 učesnika (10,10%)
Na cilj je stiglo: 16.835 učesnika (89,89%)

Vrеmе је оbа dаnа bilо sunčаnо, sа tеmpеrаturоm оkо 30°.

Vrеdnо је istаći dа је i оvај mаrаtоn sа bеzmаlо 20.000 učеsnikа prоšао bеz i јеdnоg јеdinоg incidеntа.

Poštovani,

Zarazite se prirodom zarad zdravlja, poštujmo prirodu, postignimo nedostižno!

To je naš poziv za učešće na Planinarskom maratonu na Fruškoj gori, svake godine, i to ne slučajno.
Planine su danas najočuvaniji deo prirode. Opuštanje u planinskom ambijentu najprirodniji je i vrlo efikasan način psihičkog i fizičkog okrepljenja, a vreme provedeno u prirodi je najkorisnije provedeno slobodno vreme. Na nesreću svih nas nije uvek tako. Mnogi ljudi danas nemaju želju da se pomere od televizora, računara i mobilnog telefona, pa ispada da se danas uteha najčešće traži u naručju ekrana, a pod pojmom rekreacije smatraju olako arčenje slobodnog vremena po kafićima.

Definitivno, takvi su danas u većini.

Oni ne razumeju da je svakodnevno kretanje zdravije i efikasnije od bilo kog gledanja u ekran, pa vrlo često i od napornog treninga, bilo koje vrste. Kretanje je biološki imperativ i ne kažu za badava da je kretanje “super hrana” i da ona definiše čoveka.

 

Naš Maraton održava se uvek na našoj lepotici Fruškoj gori krajem aprila ili početkom maja, u vreme kada se zimi otme proleće, i mi evo već 40 godina zaredom pokušavamo da organizovano uputimo ljude na bavljenje rekreacijom u prirodnom ambijentu. Na žalost, na našim prostorima ovo je još uvek pionirski poduhvat, a u razvijenom svetu masovna pojava, no, mi smo svesni proverene istine da se malim koracima i upornošću ostvaruju velike strategije, i, verujte nam, u tome već imamo značajne uspehe, tim pre, jer i mali koraci ponekad umeju da ostave dubok trag.

I zato budite u planini, jer planina danas jedina budi toliko potreban osećaj tišine, samoće i nebeske lepote.

Nedostatak fizičke aktivnosti pogubniji je od alkohola i duvana, obelodanili su i zvanično svetski stručnjaci krajem 2011. godine. Na neslavno, prvo mesto, za nastanak svih bolesti, osim zaraznih, Svetska zdravstvena organizacija je upravo stavila nedovoljno kretanje.

Znajući sve ovo, savetujemo vam krećite se i samo se krećite, trčite, šetajte, vozite bicikl…. Lekar i veliki mislilac, J. Tiso, je još u XVIII veku rekao:

„Pokret po svom dejstvu
može da zameni bilo koje lekovito sredstvo,
ali sva lekovita sredstva sveta
ne mogu da zamene dejstvo pokreta“.

Planinarski maraton na Fruškoj gori, kao sportsko rekreativna manifestacija, poznat je i van granica naše zemlje i na najlepši način prezentuje naš grad, Frušku goru i našu zemlju. Podatak da neprekidno trajemo 39 godina, dovoljno govori sam za sebe, a i podatku da se poslednjih godina broj učesnika ustalio, na 14 – 20.000, ne treba komentar. U 2013. godini na maratonu je bilo registrovanih 18.727 učesnika i sigurno još 2.500 do 3.000 koji su učestvovali na maratonu bez prijave.

Maraton sa 19 različitih staza je veoma teško organizovati. Sva događanja su u divljini, u planinsko-šumskom ambijentu kroz koji prolazi 97% staza maratona, a samo 3% su u urbanoj sredini.

STAZE NA KOJIMA SE DANAS ODRŽAVA MARATON

staze

Staze su projektovane tako da prolaze kroz najlepše predele Fruške gore i po pravilu su u nagibu. Čas ste na grebenu, čas u podnožju Fruške gore, i odatle ovolike visinske razlike.

Staze prolaze pored manastira Grgeteg, Staro Hopovo, Novo Hopovo, Vrdnik, Jazak, Bešenovo i Beočin.

Beo krug i crveno srce u sredini je markacija svih 216 km staza maratona.

Na stazama maratona postoji 26 kontrolnih tačaka na kojima se dežura tokom trajanja maratona, na 13 kontrolnih tačaka nalaze se punktovi za osveženje, a na 6 kontrolnih tačaka dežura i sanitetska služba.

Maraton traje neprekidno dva dana i jednu noć – ukupno 35 sati. Na 39 maratona održanih do sada, bilo je 229.757 učesnika, a više od 75% maratonaca bili su mlađi od 25 godina.

Bilo bi nekorektno prećutati i vrlo važan podatak, da 39 godina, nedelju dana posle maratona „čistimo“ sve staze maratona, i nikada, baš nikada, nismo naišli na bilo kakav trag od upotrebe droge.

Šta u buduće raditi sa ovom manifestacijom i sa ovolikim brojem mladih, tim pre, ako smo spremni makar sebi da priznamo da smo svesni zla koje preti mladima, o kome uglavnom ćute roditelji, ćute i prosvetni radnici, ćute i oni koji bi morali da govore i ni po koju cenu ne bi smeli ćutati, a nama pred očima izmiču u pogrešnom pravcu čitave generacije mladih ljudi. Mi nismo ni pozvani, ni prozvani da rešavamo ove probleme. Jednostavno, znamo da je naš pravac dobar, jer nudi napor, istrajnost, znoj i po neku suzu, češće radosnicu. Ko je spreman da prođe bilo koju od maratonskih staza, počev od one, za maratonce najkraće od 10,1 km, sa visinskom razlikom od 472 m, pa do one najduže od 133 km, sa visinskom razlikom od 5.954 m, taj je spreman da se odupre izazovu poroka svake vrste.

Svakog proleća, svima, nudimo priliku da dokažu sebi da mogu da se izbore sa psihičkim izazovima i fizičkim naporima, da pobede sebe, da poboljšaju svoju psihofizičku kondiciju i započnu bitku za zdrav život.

Dolazeći na Maraton mnogi su razbili strah od boravka u prirodi, šumi, planini. Ojačali su svoj duh i snagu, pomerili granice svojih mogućnosti i savladali neku od staza maratona, što su ranije mislili da je nemoguće, a kada se staza savlada i nemoguće postaje moguće, a ta razlika je mera čovekove volje.

Danas posle 39 godina neprekidnog trajanja, tvrdimo da maraton ima snagu i moć da makar na čas kod mnogih probudi nadu, u moru beznađa i sivila, čak i tamo gde je pre toga bila tuga.

Eto nama dobrog razloga da ponudimo mladima u toku godine makar i samo dva dana nekog novog sadržaja, i to je već nešto, i to je neka perspektiva mladima za život sa više smisla. Ubeđeni smo da i dalje treba da radimo na fizičkom i psihičkom obrazovaanju mladih i negovanju ljubavi prema prirodi i od toga ne smemo odustati.

 

Potpune istine radi moramo predočiti da se planinarski maratoni danas razvijaju velikom brzinom širom sveta. Svake godine javljaju se nove zemlje sa novim stazama. U našem okruženju planinarske maratone danas ima Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija, Grčka, Mađarska, a najprestižniji maraton u Evropi je trka oko Mon Blana, kojoj je start i cilj u Francuskoj u Šamoniju, a staza prolazi i kroz Italiju i Švajcarsku. Naš Ultra maraton plus (111,151 km dužine i 4.119 m uspona i silazaka) 2011. godine uvrstio se u red kvalifikacionih trka za ovaj prestižni Ultramaraton. Od 2011. godine do danas, svake godine uređujemo staze na Fruškoj gori na kojima se održavaju kvalifikacione trke za Svetsko prvenstovo u planinskom trčanju.

U 2016. godini to su bile staze maratona:

  1. Fruškogorski ultraekstremni, dužina 133,614 km, usponi i silasci 5.954 m, koji nosi 6 poena,
  1. Fruškogorski ultramaraton, dužina 107,414 km, usponi i silasci 269 m, koji nosi 5 poena,
  1. Veliki istočni, dužina 81,372 km, usponi i silasci 3.292 m, koji nosi 4 poena,
  1. Srednji istočni, dužina 59,271 km, usponi i silasci 2.253 m, koji nosi 3 poen.

Za iste ove staze i za 2017. godinu dobili smo sertifikat da su urađene po standardima Svetske organizacije maratona u planini – ITRA iz Lozane, i da su kao takve uvrštene u red svetskih trka kao kvalifikacione za trku oko Mon Blana.

Da li je lako u zemlji Srbiji i na malenoj Fruškoj gori postaviti ove staze po propisanim međunarodnim standardima i za njih dobiti sertifikat?

            Verujte, ni malo nije lako.

Ko će, tek, ovo razumeti u zemlji Srbiji?

I ko će u sve ovo verovati?

O utrošenom vremenu, napornom radu i novcu, ne vredi ni govoriti, jer nemamo kome.

 

Većina planinarskih maratona u svetu nije starija od desetak godina.

Mi trajemo 39 godina (sada smo u pripremi četrdesetog maratona) i, dabome, niko u svetu ovom podatku ne veruje, a u našoj zemlji Srbiji, niko nas ne razume, a učesnika na maratonu je svake godine sve više i više.

O utrošenom vremenu, napornom radu i novcu, ne vredi ni govoriti, jer nemamo kome.

Na svim maratonima, i u Evropi pa i u svetu plaća se kotizacija.

Najviše u Francuskoj 219 €, dužina staze je 168 km (UTMB), u Bosni i Hercegovini 35 €, dužina staze je 114 km (Jahorina), u Hrvatskoj 90 €, a dužina staze je 173 km (Istra), Turska 50 €, dužina staze je 110 km (Capadocia), Italija 119 €, dužina staze je 119 km (Lavaredo).

Spoljnu ekonomsku lakoću u organizaciji maratona nama remeti unutrašnja zebnja i ekonomska slabost koja je dugi niz godina prisutna na našim prostorima.

Da bi se uspešno organizovao maraton, potrebna su znatna finansijska sredstava. Kažu nam, kriza je, mi kažemo, bila je i do sada, ali bilo je i dobrih ljudi, a samo dobri ljudi prave dobar svet i njihova pomoć nije izostala, pa je svih ovih godina bilo i maratona. Godinama nas ubeđuju, počnite da naplaćujete kotizaciju od svakog učesnika maratona i tako se finansirajte, jer u kapitalizmu, sistemu kome težimo, trguje se svim i svačim, pa i ljudskim dostojanstvom, sve ima svoju cenu, sve je na prodaju. Svedoci ste, sve do 2015. godine, nismo ih slušali.

Odvojili smo se od Boga, vere, istine, odvojili smo se od svega, osim od greha.

I ovako otuđeni, čvrsto smo verovali da ovo stanovište, i pored dobrog, delimičnog, utemeljenja, ne treba primeniti na naš slučaj. Posebno ne u vremenu i u prilikama u kojima živimo. Za 39 godina, koliko traje neprekidno maraton, propale su 4 države, preživeli smo rat ’91/92. godine, embargo ’92/93., pa i NATO-bombardovanje ’99. godine, istrpeli smo divljanje inflacije ’92/93. godine, oduprli smo se svih ovih godina varioli, ptičjem i svinjskom gripu, iz komunizma stigli u demokratiju, i sve ovo vreme ni od jednog učesnika (bilo ih je do 2015. godine preko 206.000), nismo uzeli ni jedan jedini dinar.

Države su propadale, ratovi počinjali i završavali se, inflacije divljale i jenjavale, a mi ipak, u inat svemu, nošeni ljubavlju prema prirodi, aprilskoj rosi, majskoj kiši i majskom sunčanom danu, sve to smo preživeli i, evo, još uvek trajemo. I nije fer da sada, kada smo dočekali demokratiju, stavimo katanac na organizaciju Maratona. Dosta smo toga na ovim prostorima do sada već zakatančili, a katančimo i dalje, pa bismo jako voleli da naš maraton ne doživi tu sudbinu.

Svih ovih proteklih godina, naš Maraton je finansijski pomagao Grad Novi Sad sa svojom privredom, a na našem maratonu je za učesnike sve bilo besplatno, počev od prijavnog lista, kontrolne knjižice, stalne knjižice, diplome, značke, čaja, koji se kuva na 15 različitih punktova, ručka – vojničkog pasulja, koji su pripremali Vrdničani, večere sa desertom-krofnama, koju su pripremali Naftaši na Letenki, kolača za decu predškolskog uzrasta, limuna, kocki šećera….

Mi, organizatori, amateri, na jedan korektan i profesionalan način, godinama radimo ovaj posao sa puno ljubavi i bez ikakve naknade, a za organizaciju maratona damo preko 14.500 sati dobrovoljnog rada. Postavljamo, čistimo, merimo, markiramo preko 216 km staza. Procena je da na stazama maratona imamo preko 8.500 markacija, u velikoj većini to je beo krug sa crvenim srcem u sredini, ponegde su to crveno-bele štrafte, ponegde strelice, i drugi adekvatni znaci, kao što su reflektujuće trake na noćnom delu staze. Sve se ovo radi sa najmanje 3 do 4 prolaza, što znači da ukupno ovim stazama u radu pešice pređemo preko 860 km i sve to u planinsko-šumskoj divljini. U toku godine prikupljamo svu potrebnu dokumentaciju, počev od bezbednosne, saobraćajne i druge, a u dane maratona, nas oko 500, dežura na kontrolnim tačkama (od kojih su neke otvorene preko 30 sati). Radimo na START-u i CILJ-u, brinemo brigu o bezbednosti, Hitnoj i Prvoj pomoći, radimo statistiku i sve administrativne, pravne i finansijske poslove, i još puno, puno toga. To što smo sirotinja, što smo radili bez para, čista srca i sa puno iskrene ljubavi je srž našeg opstanka, bez ijednog jedinog ekscesa i bez ijedne ružne senke svih ovih godina. Ništa nema u našoj prošlosti čega bismo se morali stideti i šta bismo želeli da zaboravimo. Naprotiv, puno je toga čega se s ponosom sećamo, što nam daje snagu da trajemo i istrajemo i u teškim vremenima.

Mislili smo, počnemo li naplaćivati kotizaciju podelićemo se, već ionako podeljeni, i u ovom segmentu života, na one koji mogu da plate i doći će na maraton, i na one koji ne mogu da plate, i ostaće kod kuće. U tom slučaju mi nismo bili spremni da organizujemo maraton.

I uvek, sve do 2015. godine, posle dobro sagledane situacije, naš konačan stav je bio da na maratonu sve treba da bude besplatno i da ni od jednog deteta ne treba naplatiti učešće na Fruškogorskom maratonu.

Obraz nije na prodaju, dečiji osmeh nema cenu i niko nema pravo da ruši dečije snove. Ne diraj u snove, kaže Lorka, radije se igraj vatrom.

Ozbiljni smo i odgovorni i u potpunosti razumemo da je danas ekonomsko stanje teško, nema se, ali znamo i onu narodnu da

Ne daje onaj ko ima, već onaj ko hoće da da.

I onu drugu narodnu mudrost

Da zlo cveta i kriza i beda nastaju kad dobri ljudi na rade ništa.

Uz dužno poštovanje i zahvalnost ističemo da je dobrih ljudi, koji su hteli da nam pomognu, bilo i do sada, a, nadamo se, biće ih i u vremenu koje dolazi.

Nažalost, ovoj priči 2015. godine, ovde nije bio kraj.

 

Svi u glas govore “Ne možete više raditi kao što ste radili do sada! DOŠLA SU DRUGA VREMENA.”

 

Čvrsto stojim na stanovištu da se vreme nije promenilo, promenuli su se ljudi, i ti novi ljudi, uspeli su za relativno kratko vreme da pogaze sve naše tradicionalne vrednosti i u ime demokratije i raznoraznih prava, doneli su nepotrebno komplikovane propise i birokratske procedure, koje se iz godine u godinu sve više usložavaju, i svojom brutalnošću u primeni guše sve, pa i normalan život.
Za maraton, koji traje samo dva dana i jednu noć, pored 14.500 sati volonterskog rada, jedan stalno zaposleni, a možda i dvoje, danas treba da rade puno radno vreme tokom cele godine da bi se udovoljilo svim zakonskim formalnostima.
Više se ne vidimo od papira, a svaki papir i procedura košta, pa vi procenite i sami da li je ovo normalno ili nije. Kako god presudili, to je tako, i tu se danas ništa ne može.

Dozvolite mi da posle toliko godina, nešto kažem i o sebi.

Prisutan sam u priči koja se zove Planinarski maraton u Fruškoj gori punih 39 godina.

Na čelu maratona sam punih 20 godina, ova 2017. je dvadeset prva.

Složićete se, sve su ovo dugi vremenski periodi.

Kada čovek odmakne na svom životnom putu i kada se zagleda u svoju prošlost i ako je dobro razume, ima pravo da se upita da li je u vezi nečega dobro ili loše postupio.

Istine radi, mora se reći, da na čelo maratona nikada nisam dolazio samo svojom voljom, i zato što sam to ja želeo i hteo.

Naprotiv,

sve je bilo obrnuto. Na čelo Maratona sam stao samo onda kada je organizacija maratona bila proglašena “nemogućom misijom”, kada u kasi nije bilo ni jednog jedinog dinara i kada su bile izuzetno teške godine i prilike i kada maraton niko drugi nije hteo i kada se lomilo da li će maraton preživeti ili će se ugasiti.

Prevagnula je racionalna svest u meni, utemeljena na podatku da na ovoj manifestaciji učestvuje veliki broj ljudi, pre svega mladih. Nekoliko godina unazad, taj broj se kreće od 14.000 do 20.000 učesnika i to govori o potrebi njegovog postojanja, kao i da se ne sme dozvoliti da se ova manifestacija ugasi.

Vreme je pokazalo da sam u okruženju dobrih ljudi našao snage i iskrene volje da to i ostvarim i da tako služim dobru. Znajući onu veliku istinu da “živimo samo jednom, i ako radimo kako treba, i jednom je dovoljno”.

Teško je raditi ovako dugo u zemlji bez temelja, kući bez zidova iz koje loši đaci beže iz škole, a odlični beže iz države. Nije najveći problem države Srbije to što najbolji odlaze, već što loši ostaju i što je samo njima, u današnje vreme, u ovom intelektualnom vakuumu zagarantovana, uz pomoć partije, lepa perspektiva. Radiće sa puno strasti ono što vole, a ne znaju, postaće bogati, moćni, ugledni, viđeni, držaće nam lekcije o svemu i svačemu i odlučivaće o našim životima i našim sudbinama.

Sistem u kome danas živimo skrojili su nam, iz osvete, loši đaci i brane ga zidom neznanja, nenadležnosti, bahatosti i primitivizma svake vrste.

Čuvao sam maraton i njegovu čistoću svih ovih godina. Čuvao sam ga svih ovih godina i od partijskog uticaja, znajući da gde uđeš puzeći, nema ustajanja.

Koliko sam u tome bio uspešan, sudite Vi.

Dakle, odabrao sam teži put.

Da sam išao drugim putem, verovatno sve ovo danas ne bih ni pisao.

Za većinu nas, čije se trajanje u maratonu meri decenijama, dovoljno je reći da smo odavno prevalili 70-tu godinu života, ali i danas, sa punom strašću i iskrenom voljom radimo posao oko organizacije maratona na jednom, krajnje profesionalnom, nivou, bez ikakve materijalne nadoknade.

Godine čine svoje, osipamo se polako i prirodnim putem. Odlaze nam ljudi u bolji i lepši svet. Rekao bih, odlaze i generacije među kojima je bilo i onih pojedinaca, koji su bili spremni da, ne štedeći sebe ni malo, za opšte dobro daju sve.

Neko će pomisliti da smo brže starili nego što smo postajali mudri.

Mladi, danas, imaju drugi pogled na svet.

Razumem ih.

Razumem sav današnji naraštaj koji se s­ mukom probija kroz zamagljene predele istorijskog nasleđa, koje smo im mi ostavili i tu je naša krivica.

I stoga, mi nemamo pravo da od mladog školovanog čoveka, po pravilu nezaposlenog, materijalno neobezbeđenog, tražimo da radi besplatno i da to traje godinama.

I, tako smo došli u poziciju da su se pred nama 2015. godine otvorila dva puta.

Jedan, lakši, je da 38. maraton bude i poslednji.

Drugi, da i mi od 2015. godine pokušamo da, uz Vaše razumevanje i saglasnost, obezbedimo da bar delimično maraton bude materijalno obezbeđen i samoodrživ, a to dalje znači da putem naplate kotizacije, od prikupljenih sredstava, možemo da pokrijemo deo materijalnih troškova i celu zaradu za zaposleno lice odgovarajuće visoke školske spreme, kojem bi rad na organizaciji maratona bio životno opredelenje i profesija.

U okolnostima u kojima živimo, i sa željom da maraton traje i dalje, dobrog izbora nismo imali, i zato, iako ne mojom voljom i svešću da je to dobro, pokušali smo da krenemo ovim drugim putem, a da tada nisam znao gde ćemo stići i šta će nas sve na ovom putu čekati.

Bolja vremena ne dolaze sama, ona se stvaraju tamo gde se zateknemo i sa onim što imamo.

Prvu opciju, da prekinemo sa organizacijom maratona mogli smo primeniti i sledeće godine ili bilo koje druge koja dolazi, sa svešću da bi se možda, u međuvremenu, nešto i promenilo.

Shvatanje da ovaj posao treba profesionalno da rade mladi, obrazovani ljudi, odavno je prisutno kod mene, a sada je to i jedini izbor, jer maraton, kako godinama unazad, tako i danas, niko neće da preuzme na volonterskoj osnovi.

Dužnost nas starijih je da dok postojimo i dok još možemo, mlađem naraštaju prenesemo naše znanje i iskustvo. Ta pomoć neće izostati ni sada.

I to sve pod uslovom svih uslova, da manifestacija maratona mora biti otvorena za sve ljubitelje prirode i rekreacije u njoj i da joj se mora sačuvati čistoća i pored toliko prljavštine koja je oko nas. Sve će ovo biti daleko lakše ako se na ove prostore, za početak, ponovo vrati osećanje sramote i stida, koji su sada u nestajanju, a ponegde ih je i potpuno nestalo.

i

još pod jednim uslovom, da se za one, koji iz bilo kojih razloga, ne mogu da plate kotizaciju, mora omogućiti da učešće na maratonu bude potpuno besplatno, ili znatno jeftinije od cene kotizacije za tu godinu.

I tako, u okolnostima u kojima smo se našli u proleće 2015. godine, suočili smo se sa strahom da ako nešto ne promenimo u načinu finanasiranja maratona, zla sudbina će nam zakatančiti maraton.

I katanac i ključar su bili tu.

U želji da naš maraton ne doživi tu sudbinu doneli smo tešku, nikad težu, odluku da od 2015. godine počnemo naplaćivati od učesnika maratona minimalnu kotizaciju i tako ovoj manifestaciji omogućimo dalje trajanje.

Cena ove odluke je bila previsoka. Zavladao je mrak, a sa njim i era totalnog bezčašća i ostalih darova slobode bez morala. Laž je reč koja je horski ujedinila sve one koji ništa dobro za maraton 38 godina nisu uradili i one koji o maratonu ne znaju savršeno ništa. I sada, oni odjednom na sav glas plaču nad njegovom sudbinom.

Uvreda uvredu je stizala, napadali su nas neistinom, bestidnim lažima “Naplaćujete 2000,

3000, 5000……kotizaciju”

A,

jedina prava proverljiva istina je da je 96,3% od blizu 10.000 učesnika maratona 2015. godine platilo kotizaciju od 100 dinara (ako su uplatu izvršili pre dana održavanja maratona), a 200 dinara su platili samo oni koji su uplatu izvršili na sam dan maratona. Poređenja radi, napominjemo da je cena autobuske karte od Novog Sada do starta maratona na Popovici, i nazad do Novog Sada, bila 220,00 dinara.

Takođe, istina je da je na maratonu bilo i preko 3000 onih koji su podlegli kampanji i nisu hteli da plate kotizaciju.

Dakle, najteži ispit polagali smo te, 2015. godine. Pitanje za milion dolara je bilo tada, a i sada je, hoćemo li u novim okolnostima, sada kada smo počeli naplaćivati kotizaciju, uspeti da sačuvamo čistoću maratona i hoćemo li sačuvati toliko potreban mir, slogu i jedinstvo u ovom velikom i složenom poduhvatu.

Neke od nas, koji smo u ovoj priči decenijama, pojedini i 39 godina, i za to vreme maratonu smo dali puno toga, a od maratona nismo uzeli ništa, trošili ste surovo, jeftino i nedostojno. Vređajući nas bez i jednog dokaza i valjanog razloga, sa brutalnim nedostatkom elementarne pristojnosti, upućujući nam najteže uvrede “lažete, kradete”, i onu najgoru: “dabogda za ovaj novac kupili lekove”.

Pokušali ste da se u kolektiv, koji bez ikakave materijalne koristi radi, evo, već 40-tu godinu na organizovanju maratona, unese seme razdora, seme podela, tek toliko da se pokaže da mi Srbi ništa ne možemo uraditi u slozi i zajedništvu i da su nam razdori i podele sudbina.

Želeli smo da u ovoj svojoj nameri ne uspete.

Pravda i istina su bili na našoj strani.

Na žalost, istovremeno, svesni smo da stvarnost može biti i drugačija.

Živimo u zemlji Srbiji, koja je danas napaćena, osiromašena, pokradena, izneverena i unižena.

Sve ovo što se danas u društvu dešava, a nije dobro, lako se može preliti u našu malu sredinu.

Kod slabih i malih ljudi zlo će uvek naći plodno tlo.

Okruženje u kojem živimo stvara emotivno tupe ljude, koji nemaju pozitivnih vibracija, koji ne umeju da razlikuju dobro od zla, koji ne umeju da vole, ali zato sa puno strasti mrze sve što je oko njih.

Ništa im sveto nije.

Boga se ne boje.

Bogu se ne mole, već se kunu krivo za nepravdu.

Odvojili su se od vere, istine, i verni su samo svom neverstvu.

Utonuli su u laž i uživaju u grehu i bezčašću.

Ima tih malih ljudi svuda oko nas, koji svakodnevno probaju da sruše sve što je oko njih višlje i uspravno, ne bi li tako sve sa sobom izravnali. Besramno razgrađuju ono što su drugi stvorili i u čijem stvaranju nisu učestvovali. Sve raskuće što je zakućeno.

Ti ljudi, koji se hrane mržnjom, a da pri tom nikad nisu na dijeti, kada se njihova laž horskom bukom daleko čula, ozbiljno i danas pokušavaju da razbiju ugaoni kamen na kojem je naš maraton temeljen. Da razbiju veru, nadu, ljubav, slogu i jedinstvo koje smo godinama gradili.

I 

gde smo sada?

Pored svih muka, koje smo oko organizacije maratona do sada imali,

od sada, moraćemo se boriti i sa zlom.

Podsećam vas, a ovde je već rečeno, zlo cveta i kriza i beda nastaju kada dobri ljudi ne rade ništa.

Ujedinimo se, dobri ljudi, ne dajmo da nam zlo uništi našu bajku zvanu Planinarski maraton na Fruškoj gori.

Svi mi koji smo sada u maratonu moramo biti svesni da smo mnogo toga nasledili od predhodnih generacija i naše je da to što imamo samo pažljivo održavamo i sačuvamo. A dobro bi bilo da svojim pregnućem neke stvari, na opštu korist, ka dobru pomerimo.

Proteklih 39 godina obavezuju i ne daju nam za pravo da se sveća danas ugasi u našim rukama.

Neka nas motiviše saznanje da su deca i omladina najranjivije kategorije u neuređenim i tranzicionim društvima, i da je njima potrebna pomoć u borbi sa nizom pošasti: drogom, alkoholom, sektama, nekulturom, lažnim uzorima….

Na našem maratonu, i sličnim manifestacijama, mogu se potražiti neki od odgovora na ove izazove.

Što su vremena teža, mladima je potrebno više druženja, takmičenja, pravih uzora, duh okupljanja, negovanja tradicije, porodice, vere i zdravih vrednosti.

U svemu ovde rečenom, mladi će pronaći poneki odgovor na sve teže izazove doba u kome živimo.

Važno je da znate i ovo, posebno da znaju oni koji su nam poželeli da za novac dobijen od kotizacije kupimo lekove.

Bogu hvala, zdravi smo.

 

Razume se, nećemo sav ovaj novac držati svo vreme na tekućem računu, ali trošićemo ga domaćinski, samo onda kada dođe vreme za to i u svrhe i namene za koje je prikupljen.

I još jedna važna napomenane samo da smo zdravi, i na broju smo, i među nama ima i mladih od kojih očekujemo da u skorije vreme ovo breme – breme maratona prihvate na svoja pleća.

Sve ovo nam omogućava da vam sa radošću saopštimo da će našeg i vašeg Planinarskog maratona biti 22. i 23. aprila 2017. godine.

 

Na kraju, pitaćete:

“Gde je Grad Novi Sad u svemu tome?”

“I gde je naša Autonomna pokrajina Vojvodina?”

 

Sa dužnom zahvalnošću i poštovanjem, uvek i u svakoj prilici, ističemo da od 39 do sada u neprekinutom nizu, održanih Planinarskih maratona na Fruškoj gori, nijedan ne bi bio održan bez pomoći Grada Novog Sada,  prevashodno zbog pomoći koju Grad pruža, a posebno u delu gde se iz budžeta Grada obezbeđuje vrlo značajna komponenta – novac, koji pokriva oko jedne petine ukupne vrednosti maratona.

Pored novca, gradska javna i javno-komunalna preduzeća sve svoje usluge maratonu pružaju potpuno besplatno.

Tu je i Autonomna pokrajina Vojvodina.

 

Ne sa manjom zahvalnošću i poštovanjem, ističemo vrlo vrednu pomoć Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, koji nam pomaže u opremanju staza maratona i opremanju kontrolnih tačaka na trasi maratona, pomoć ne izostaje ni u drugim poslovima, štamparskim i sličnim uslugama.

I na kraju, sve ovo nije dovoljno da bi se održao maraton, pa su tu i naših, preko 14.500 sati besplatnog rada i pomoć velikog broja dobrotvora koji dosta toga za potrebe maratona besplatno porade.

Danas je maraton lek, maraton je sport, ljubav, hobi, lepota druženja… sve više otuđenih ljudi koje spaja priroda i lepota u njoj.

Vreme je pokazalo da sam početkom 2015. godine bio u zabludi tragajući za ljudskosti u svetu gde je sve manje ima.

Početkom 2016. godine ponovo sam bio u zabludi verujući da će neznanje, bahatost, primitivizam, laž, lenjost… ustuknuti pred obrazovanjem, smernošću, pristojnošću, istinom, pregalaštvom…

Svake godine sve nam je teže i teže, ne zbog teških prilika i zlih ljudi, već zbog dobrih ljudi, umornih od čekanja boljih dana, koji sve manje rade.   

U 2017. godini treba se snaći, kako časno i čestito preživeti u talasu pohlepe, otimačine, primitivizma, prostakluka koji stvaraju plodno tlo za svako zlo i zloćudnost.

U nastupajućoj godini ne smemo dozvoliti da neznanje, bahatost, primitivizam, laž, lenjost, interes, otimačina, pohlepa…. dobiju prednost nad obrazovanjem, smernošću, pristojnošću, čistoćom, istinom, pregalaštvom….

Šta nas još čeka u 2017. godini?

Jedno je sigurno, čeka nas 40. po redu Maraton na Fruškoj gori.

To mora biti godina u kojoj moramo da odbranimo prag koji nije za katanac.

Svesni smo da zlo ima nesrazmerno jaču magnetnu silu od dobra i zbog toga moramo naći snage i volje u međusobnom pomaganju da dobro nad zlom prevlada.

Ovo četrdesetogodišnje trajanje u vremenu i prostoru, obavezuje nas da Maraton dostojno obeležimo

  1. i 23. aprila 2017. godine.

U ovom ćemo sigurno uspeti samo ako u prvi plan stavimo radost drugih, a ne svoju korist.

Zahvaljujući putu kojim smo krenuli 2015. godine uz Vašu većinsku podršku i razumevanje, stvoreni su svi preduslovi da rad na organizaciji maratona prepustimo mladnim obrazovanim, stručnim i sposobnim ljudima.

 

Da ponovim još jednom,

živimo u zemlji Srbiji, koja je danas napaćena, osiromašena, pokradena, izneverena, unižena,

i da dopunim,

u kojoj su neizvesnost i beznađe stvorili svakodnevnicu kojoj preti opasnost da mržnja, u nedostatku iskrene ljubavi, postane dominantna emocija, a stvaralaštvo i pregalaštvo proglašeno za jeres.

I u tim okolnostima, ja sam rad na maratonu osećao kao dug prema precima i zalog potomcima.

 

U čvrstoj veri da:

  • maraton treba sačuvati,
  • sa savremenicima ga podeliti,
  • i u zalog budućim naraštajima ostaviti.

            Danas treba da se klonemo podele i razdora i da poštujemo duboke korene maratona i njegovo trajanje.

            Dok je nas starijih, koji na razmicanju dana od noći, krpimo šavove svojih života, a još možemo i znamo, obaveza nam je da svoje znanje i iskustvo prenesemo mlađem naraštaju.

2017-ta godina je ta godina

            Očekujem da će mladi svojom svežinom, znanjem, novom energijom značajno unaprediti organizaciju maratona u godinama koje dolaze.

            Tragično bi bilo da našim odlaskom provala oblaka navuče blato u našu Frušku goru i u truleži blata i močvare nestane i naša bajka Planinarski maraton na Fruškoj gori.

Predsednik Organizacionog odbora
Planinarskog maratona na Fruškoj gori
Milivoj K. Nastasić

 

  • Preuzimite dokument u pdf formatu (download)

Comments are closed.